Jednom davno...samo da preguram dan

Jednom davno...pre 12 godina, uzela sam iznenada nedelju dana godišnjeg odmora jer sam mislila da ću se "raspasti". Moje "guranje" sebe svakog dana da izguram dan je dostiglo svoj vrhunac u kom sam osetila - nema dalje, ovo je kraj. Nisam imala nikakvu ideju kako da rešim to svoje stanje i nije bilo samo do umora. Prosto sam osećala da ću se raspasti, a ako se to desi na poslu među pacijentima i u velikom kolektivu - neće biti dobro. Sedela sam sama na krevetu po ceo dan užasavajući se povratka na posao, a kućne obaveze sam obavljala vrlo, vrlo teško i vrlo, vrlo minimalno. Nisam čak ni sadržaj na TV-u pratila, samo je bio uključen da "ne budem sama". U jednom trenutku mi se učinilo da sam skroz poludela jer sam čula dve žene na Tv-u kako pričaju moju priču. Obratila sam pažnju i prvo što sam shvatila je da moja priča i nije samo moja i da mnogi prolaze kroz ista stanja. Nije mi to pomoglo ali sam bila zahvalna što je sa mojim razumom sve ok. Slušajući dalje, došla sam do saznanja da postoji čarobni štapić za rešenje svih mojih problema. Čarobni štapić jer ne treba ništa da učim, ništa da radim na sebi...samo da se opustim i neko drugi će sve rešiti...pričale su o Rekonektivnom isceljivanju. I od tog dana ja živim svoj san na sve načine, a to je - da mogu da pomognem svima koji to žele...pa i sebi...pa i tebi!